Strah

U životu nisam ništa teže držao u rukama od mog prvenca.

Taj prvi put kada sam ga uzeo u ruke, to je bio najozbiljniji ispit moje snage. Mislim da sam dobio upalu mišića tog dana. Takav grč, takva stegnutost svih mišića mog tela mi se nije dogodila posle.

Strah da ga ne povredim, da ga ne slomim ili mi ispadne iz ruku, to je bilo zaista zastrašujuće. Ono malo detence, kiflica u mojim rukama, a živo, i mrda… Gledao sam to zgužvano lice i strah se samo pojačavao. Moj dlan je bio značajno veći od te glavice koja je ležala na njemu. Bilo mi je sve teže da stojim, a za ruke neću ni da pričam. Nije mi ni sada jasno kako sam uspeo da izdržim. Čudo jedno…

Zaista, taj mali me celog života tako stresira. I sada.

Ovaj mlađi me nije tako pogađao kao matori.

Nekako, kao da sam osetljiviji na starijeg. Ne znam zašto kad ih obojicu volim isto. Zaista je tako. Ali što stariji može da me izvede iz takata u milisekundi, to je za posebnu priču…

Evo, upravo mi je poslao poruku da je dobio dobru ocenu u školi. A on NIKAD ne šalje poruke. Pogotovo ne meni.

Odrastaju momci, imaju neka svoja interesovanja u koja se ja baš i ne uklapam uvek. Manje se viđamo i to je prirodno. Momci se momče i pokušavaju da krče svoj put kroz ovu džunglu života. Ja im dođem kao izvor ponekih informacija i bankomat. Ponekad me pitaju da im pomognem kada treba nešto da napišu za školu, a ja sav ponosan pa im potanko i naširoko objašnjavam kako i zašto, kojim rečima u kom kontekstu…

Ma raspilavim se pa preteram i onda dobijem od njih hladan tuš u vidu reči: “ Tata, nemoj da smaraš nego pomozi da ovo završim, ne pišem roman brate…“

Strah, onaj ružni osećaj kojim roditelji često uguše decu, je nestao. Ne bojim se više. Samo ih volim i trudim se da im dam ljubav kad god ih vidim ili čujem. Možda i ne na način koji im odgovara ali ja trenutno ne umem bolje.

Neka ih, neka stvaraju svoje priče. Meni je važno da budu dobri ljudi koji znaju šta su prave vrednosti u životu.

Nadam se da ću uspeti da im pokažem da je ljubav ta vrhunska vrednost.

O detinjstvu

 Imam potrebu da ovaj spis, koji sam napisao 2010. godine, postavim ovde. Nekako mi tako došlo. Nema mnogo veze sa ostalim tekstovima. Ali je moj. Kakav sam izgubljen ponekad, mogu i da ga obrišem. Ovde će se, valjda, sačuvati i od mene.                                                                    «Od tkiva mašte, tkiva sna gradi bajka svoj  svet, na prvi pogled slučajan, izmišljen, irealan ; zapravo sazdan na samim  istinama prvog reda. Jer, šta je […]

Beskompromisno


Kako sam došao do tog stanja da ne brinem ni za koga već samo za svoju dobrobit? Za svoju pobedu? Nema čoveka u meni sada. Postao sam sredstvo. Nečije. Ne znam čije. Ali znam da sam sredstvo kojim će biti prigrabljena pobeda. I ne osećam grižu savesti ni malo. Dajem sve od sebe za cilj i usput se trudim da svi ostali osete moju superiornost nad njima. 

Osećao sam iskonski miris borbe u peščanoj areni punoj  znoja i straha. Borba će biti beskopromisna jer su i borci takvi. Do kraja! Do pobede!

Tri igrača. Pogledi oštri. Misli fokusirane na strategiju. Traži se najopasniji takmac da bi se u startu znalo koga napadati i ne dozvoliti mu da se razmahne. Usiljeni osmesi i zagonetni razgovori. Nepoverenje među igračima. Pitanja lebde nad glavama. Ko će pokušati da me sredi?

Svako.

Ovo je igra u kojoj jedan postaje pobenik, ostali nisu. Udruživanje radi sopstvene dobrobiti je primarni instikt. Ali i nepoverenje u partnera, takođe. Nema mnogo mudrosti. Došlo je vreme surovosti i svi za stolom to osećaju. Nema ljutnje, samo interes. Svima je to jasno. 

Kocka se kotrljala po čojanoj podlozi. Svi su je gledali ne trepćući. Poluotvorena usta su ispuštala samo po neku balu. Glasa nigde nije bilo. Napetost je dostigla vrhunac. Kocka se postavila lagano na jednu od strana obeleženu tačkama. Gotovo je. Sad je jasno sve…

Pobednik je ustao ponosno. Ostali su prihvatili svoj poraz i ostali pognutih glava. Nema ljutnje. Svima je jasno da je nekakav kraj morao doći. Dobri borci znaju šta ih čeka u slučaju pobede ili poraza. I to prihvataju časno.

Ne ljutite se ljudi, ipak sam ja najbolji…

Reče ponosno moj mlađi sin pošto je pobedio svog brata i mene u partiji igre „Ne ljuti se čoveče“.

Autoritet

-Ajde da radiš domaći.
-Pa ne znam da ga uradim.
-A?  Zašto bre ti ideš u školu uopšte?
-Ne znam.
-Slušaj, nemoj da me zavitlavaš, jesi’l čuo!
-Neću.
-Ajde onda. Radi to i gotovo.
-Pa ne znam.
-Dobro. Šta ne znaš?
-Ne znam.
-Šta bre..? Ne znaš šta ne znaš, ili šta…? Nemoj da se svađamo.
-Neću.
-Ma šta nećeš?!?  Radi to bre i nemoj da mi skačeš po živcima!
-Neću.
-Šta nećeš?  Da me živciraš ili da radiš domaći?
-Ništa neću. Ništa!
-A šta ‘oćeš sine, šta ‘oćeš???
-Hoću da igramo fudbal. Jel može?
-A domaći?
-Šta me briga za domaći, dosadan je…
-Sine tatin, domaći mora da se uradi… Ajde da ga uradiš pa posle fudbal, jel važi, ljubi te tata?
-Ajde prvo fudbal pa posle domaći.
-E ne može! Prvo domaći.
-Ajde onda ti uradi ovaj glupi domaći… Vidi koliki je!
-A, izvini, ko će moj domaći da radi ako ja budem tvoj radio?
-Ti nemaš domaći, ti ne ideš u školu…
-Nema to veze što ne idem u školu. Imam i ja domaći. Moj domaći je da ti završiš svoj domaći i da naučiš to što ćeš uraditi.
-Uffff, al ti je domaći….
-Vidiš da je moj domaći teži od tvog, ali ja ću ga uraditi. Budi siguran u to. A posle fudbal.
-I ja sad baš moram da uradim domaći?
-Ne moraš sine, ali bi trebalo…
-Pa onda neću!
-MAŠTANEĆEŠNEMOJDATISADJADAMPODUPETU!!!!!!!! Ufffffrrrrrfff… Ajde sine, nemoj da nerviraš tatu… Uradimo to i idemo na fucu, ajde sine.
-Tata! Nemoj da govoriš ružne reči.
-Nisam ništa rekao ružno.
-Jesi, jesi… Rekao si dupe.
-Dobro sine, nije to ružna reč…
-Ma nemoj!  A kad ja kažem boli me dupe za domaći, ti onda pošiziš i kažeš da je to ružno.
-Oćeštidaradištajdomaćiilićujadateizlemamporužnojreči!!??!!??!?
-Dobro tata,dobro.Evo radim.
-Sad znaš da ga uradiš, jel?  Samo kad podviknem i kad me iznerviraš. Frka ti da ne dobiješ batine, a?
-Ma jok. Znam ja ovo da uradim, nego lakše te pobedim u fudbalu ako se prvo iznerviraš oko mog domaćeg.
-A?????????????

Mladen Hinić

Sardinacija i kifleisanje

Lepo je bilo…
Decu sam pokupio oko tri popodne i doveo ih kod mene. Jedva su čekali da vide šta im je tata kupio za Božić. Mene su obradovali svojim iskrenim oduševljenjem darovima koje sam im spremio. Baš su mi ovaj praznik ulepšali silno. Ali to nije primarno za ovaj tekst…
Palo je veče, malkice rano za moj ukus, i dođe mi na pamet da ih pitam kako da se rasporedimo za spavanje. Imamo nekoliko varijanti: njih dvojica zajedno na velikom krevetu a ja sam na manjem, zatim, stariji sam na manjem krevetu a mali i ja na velikom, ili stariji sam na velikom krevetu a mali i ja da stražarimo na manjem krevetu pošto ne možemo čestito da se razbaškarimo u toj situaciji. Elem,  odgovor me je iznenadio i izuzetno obradovao. Svi spavamo na velikom krevetu!  Jeeeeaaaa!!!!
-Znači sardinacija!
-Šta je sardinacija tata?
-Pa, to je način raspoređivanja ljudstva u prilikama oskudice prostora.
-A?
-Ajde ne brini ti ništa, nego idi na tuširanje.
-A, reciiii miiiii!!!???
-Ma bre!  To je kad se mi poređamo u krevet k’o sardine u konzervi, eto. Jel sad znaš?
-Suuuuper!  Sardinacijaaaaaaa!!!!! ‘Oću to!
-Pa i dobićeš sine, samo se okupaj pa u krpe.
Sledeće poglavlje ovog procesa jeste bilo pitanje strateškog raspoređivanja ljudstva u datom prostoru. Jednostavnije rečeno, sada je trebalo odlučiti ko gde leži u krevetu:
-Dobro  deco, ko će da bude prase u sredini?
-Ja neću!
-Neću ni ja tata!
-Ajde molim te… Pa ne mislite valjda deco da ću ja da budem? Veliki do zida, mali u sredinu a ja do prolaza…
-Neću ja u sredinuuuu!!!
Šapnuo sam mališi da on i ja spavamo zajedno ali stariji sin je samo gost u našem krevetu. Dopalo mu se to i pristao je da bude prasence. Gica tatina.
Ovaj događaj mi je zaista pričinio veliku radost mada se nisam baš naspavao. Svako malo sam se budio da vidim da li su se otkrili, kako spavaju, jesu li tu uopšte… I jedno od tih buđenja mi je opet izmamilo radosni osmeh. Stariji sin, koji je spavao do zida, se skroz-naskroz uvio u jorgan. Ukifleisao se načisto.
Izgledao je kao kifla sa poznatim, divnim licem… Izgledao je kao kada sam ga prvi put u životu video u porodilištu. Mali, slatki, divni zavežljaj koji znači sve. Najslađa kifla mog života.
Prizor koji se ne može adekvatno objasniti rečima. Bar ja za to nemam valjane reči; za taj osećaj, za impresiju koju je taj prizor u sitni sat kod mene stvorio.
Kao ona reklama za MasterCard: neprocenjivo!
Baš su me obradovali a nisu toga ni svesni. Eto…

Mladen Hinić

Kuvano Pile i Spečeno Ćuranče

Razveli smo se… Fale mi deca. Fale mi zvuci i buka kojom kuća odzvanja kada su tu. Nedostaje mi njihov smeh kada su srećni… Imam rupu u grudima. Velika je…
Kada klinci dođu kod mene onda obično imamo neke ustaljene akcije: domaći, učenje, utakmice, njihove igrice… Bolje mi je kada sam sa njima, ali nije skroz bolje. Uglavnom…
Ali prošli put je bilo baš skroz bolje!  Prvo su imali kasni trening pa onda kod mene na kupanje i spavanje. Bili su prilično umorni pa su brzo zaspali. Ujutru, posle doručka otišli smo na jednu utakmicu pa malo šetnje i odmora do druge utakmice. Posle toga, kod mene. I tada počinje lekovita epizoda.
-Tata, aj’se gnjavimo!
-Ma kakvo gnjavljenje, sad će ručak.
-Tataaa, aj’ se gnjavimoooo…
-Ćuti mali i budi miran.
-Ajde tata, stvarno…
-Šta ajde?  Pa uskoro ćemo da ručamo.
-Pa da! Ne može pre ručka, a ne može ni posle. Opet se izvlačiš tata!
-Ne izvlačim se, nego… dosadni ste deco.
-Ajde tata…
-Ajde dosade jedne, ajde…
-Jeeeeee!!!!
Gnjavaža je bila obostrana, tj.  bolje reći, troobostrana. Navališe na mene kao mećava. Borio sam se koliko sam mogao, ali…
-Tatica gnjavilica je mirno šetao pored Dunava kad odjednom iz rečnog brloga na njega, ničim izazvan, iskoči Besno Zubalo i poče gladno da ga ujeda za stopalce br. 45. Tatica se jako silno uplašio i  krenuo da beži bez tog, dragog mu stopalca.
-Eeeej tatice, pa kakvo je to stopalce?  To je stopalčina, nožurdača ogromna.
-Ćuti mali kad ja pričam istinitu priču.
-Dobro, dobro… pričaj dalje i branisedosadnitatankovićuuuu!!!!
-Jaoj!  Ej bre… Nemoj rebarca da mi prebrojavaš tim tvojim špicastim prstićem… Hahaahajajahahahjakakhkhkhkh… Uffff… Dobro, dosta, nastavljam sa pričom. Pustite da udahnem malo vazduha.
-Al da pričaš… I da bude smešno… k’o ti. Hahahahaha
-Smešno k’o ja?  Eeeee, kako vi tatu vidite… Jel treba da vas vodim kod očnog lekara?
-Ne treba, pričaj!
-Dobro. I tako, tatičica gnjavilica je bežao od Besnog Zubala prema šumi nadajući se spasenju među strašnim stablima sa čijih grana su visili lilihipi i bombonjere. Ali!,  čim je hrabri, ma šta hrabri, najhrabriji tatica uleteo u šumu i odvažno se sakrio iza jednog drveta, Besno Zubalo se prepolovilo i podelilo na mnogo strašno Kuvano Pile i isto tako strašnog Spečenog Ćurančeta. Hrabri tatica je odvažno jauknuo iz sveg glasa i tako im je dao do znanja gde se krije i da ih se ne boji… malo, nego strahovito mnogo!  Ali, tatica je uspeo da im doskoči i uskočio je u helikopter koji je leteo tuda i tako je ostao nepojeden.
-I, šta je onda bilo?
-Pa ništa, tatica je nadmudrio ove napasti.
-Ma nemoj!  A nije bilo tako. Nisam ja Besno Zubalo. A nisam ni Kuvano Pile!
-Nisi ti, sine. On je (mlađi sin). Hehehehehe….
-Aaaaaa, neću da budem Kuvano Pile!!!
-A jel oćeš da budeš Spečeno Ćuranče?
-Nećuuuu!!!
-Pa što nećeš?  Nije to neko čudovište. To je cvet, sine. Poljski cvet.
-(Stariji sin) Ma nemoj. Ja imam biologiju u školi i znam da to ne postoji.
-E, pa, ti lepo pitaj nastavnicu biologije. Samo nemoj da kažeš da sam ti ja to rekao. Neka se iznenadi kako puno znaš od poljskom cveću. Hehehe….
-Aaaaaa, hoćeš da me prevariš, znam ja!!!?
-Šali se tata, nemoj to da pitaš.
-E sad baš ima da pitam i da kažem da me ti tako učiš, pa ako dobijem lošu ocenu ona će misliti da si ti kriv. I biće blaža prema meni, hehehe!
I tako, ostatak našeg druženja sam proveo u nagovaranju sopstvene dece da ne pitaju svoje nastavnike za gorepomenuto poljsko cveće. Bilo je zabavno, nadmudrivali smo se i smejali. Bili smo srećni.
Istinski.
I ona rupa se nekako ispunila tim njihovim smehom.
Najzad!

Mladen Hinić

Samo još malo…

Klinci su legli a ja sam nešto mrtav. Dal’ sam bolestan, šta li? I žena mi je bolesna, stislo nas nešto iznenada…
Sreća da sutra ne idu u školu i vrtić, jer bi meni i gospođi baš odgovaralo da malo duže spavamo. Valjda će biti tako.

Al’ kakve smo sreće ovi će u šes’ da se probude. Kad treba da se ustaje za školu, ne možeš ih probuditi. Moli, pričaj, mazi, masiraj… ništa. Jednom smo ih obukli a oni još spavali.

Ali zato vikendom… Vikendom ili praznicima obavezno ustaju sami, najkasnije do šest i dvaes, i uvek u to vreme ima neki najsuper crtani koji mora da se pojača do daske.
-Ama dete, pa spavamo još. Smanji to malo.
-Ne mogu tata, ne znam gde je daljinski.
-Pakakogaupalidatisadjagmrbrgb… !!!

I tu moram da ustanem i tražim daljinski, jer usled šoka od naglog buđenja i najgoreg mogućeg odgovora na moje pitanje, nesposoban sam da se setim da se ton može smanjiti i na samom tv aparatu, a klinac to ne bi uradio samoinicijativno nikako.
Tu se razbudim, al’ na loš način. Nit’ sam budan nit’ sam za spavanje. Ma…

Ili ono sa napadom gladi u šest ujutru. I to nije običan napad. To je sinhronizovana i dobro isplanirana akcija gladi, čije udarne tačke su moja deca, koja zbog neadekvatne odbrane (čitavu noć ništa nisu jeli) postaju lak plen beskrupuloznom uzurpatoru.
-Tata,tata…
-Štaštaštajebilo??,.?!??.:/“ šta je? Što si ustao, vidi obojca ste budni? Šta se desilo?
-Tata mi smo gladni… Daj nam da jedemo.
-Kako,bre, da jedete? Pa ne jede se sad. Posle… Aj’ na spavanje.
-Tata… Gladni smo, daj nam doručak.
-Ama kakav doručak u ovo doba, pa nema ni pola sedam. Spavajte a ja ću posle da vam napravim palačinke. Ajde sad… Pa- pa.
-Pa ti ne znaš da praviš palačinke…
-Ti bi da se raspravljaš sad samnom, je li?!? Idi da spavate. Odma’!
-Pa jel’ znaš?
-Dobro deco, dobro! Ne znam, al’ ću da vam namažem džem na hleb. To ti dođe isto. Samo još malkice da spavamo i tata će da sredi doručhrrrr-hrrrr-hrrrrr….
-Tata hrčeš i ne možemo da spavamo i gladni smo i ‘oćemo da jedemo!
-grrrrfrbghrmnmfgrrrrr…Samo nemojte mene da pojedete kad ste tol’ko gladni! Gladni…u šes’ ujutru…znam ja da to vi namerno samo da ja ne bi mog’o da se naspavam. I, šta izvoljevaju mlada gospoda za jesti?
-Špagete sa mesom i sosom.
-Kak’e špagete, ‘ste vi šašavi? Evo napravim ja poparu i super…
-Jao tata, nemoj poparu…
-Ma šta vam je, to je super.

I napravio sam poparu, iskoristio sav hleb koji sam imao, skuvao i uvideo da nema ni malo sira. Niti bilo čega sličnog. A ne ide da decu ‘ranim samo ‘lebom i vodom.
Morao sam u prodavnicu po hleb i štošta još. I to sabajle.
Loše razbuđivanje.

Samo da se ne probude pre sedam sati. Ne tražim puno, zar ne?

Osmeh koji vredi

Nasapavah se pošteno! Moji ukućani su me pustili da se lepo odmorim jer danas imam veoma važan sastanak. Supruga mi je ispeglala odeću i otišla u nabavku. Moje je bilo da sa decom obavim oblačenje i doručkovanje, što, priznaćete, i nije nemoguća misija. Eeeeee, ali…. Obukli smo se, obavili neophodne higijenske procese i ja sam […]

Odlazi sneg…

Otapa se sneg.
Ja srećan, deca nisu.
Intersantno je kako na ovom primeru možemo videti da su deca i odrasli na suprotnim stranama “ političkog spektra“.

Evo kako.
Ja, kao predstavnik odraslih, sneg doživljavam kao tešku, i nedaćama bremenitu nepogodu.
Sa druge strane, moja deca se raduju snegu više nego rođendanskom poklonu.

Kada počne da pada sneg, već znam šta me čeka: čišćenje istog sa stepeništa, sa staze koja spaja stepenište sa izlazom iz dvorišta, raščišćavanje parking mesta (i to,skoro na svakom mestu na kom želim da ostavim auto), čišćenje ulice ukoliko želim da se isparkiram ili uparkiram a da ne oštetim vozilo. Interesantno je još i to da za sve ove aktivnosti treba određeni period vremena, koji je uvek duži nego što bih ja želeo. A da ne spominjem umaranje i oznojavanje koje su verni pratilac snežnih aktivnosti.
Kada pomislim da sam završio, uvek se pokaže da nešto nije odrađeno dovoljno temeljno a ja više nemam ni snage ni vremena a ni nerava.

Klinci jedva čekaju da se grudvaju, sankaju, da skaču u sneg, da prave sneška…

A pre izlaska ih nije briga kako će se obući ili obuti, nego samo “ idemooo napoljeee“.
Oni ne misle o tome da se ja preznojim samo dok ih spremim za izlazak na sneg: te dugačke gaće, pa dva para čarapa, onda tri sloja gornje odeće, pa šal, kapa, jakna, rukavice, i na kraju čizme. Pa rezervne rukavice, rezervni šal( jer će sigurno biti mokri vrlo brzo), onda ja da se obučem… Pa crkoh već!

Deca se igraju sama samo dok ne shvate da mogu mene da iscimaju da ih vučem na sankama (izbegao uz objašnjenje da je nizbrdica majka sankanja pa smo uvek išli tamo gde ima nizbrdica),ili da im pravim sneška dok oni nisu ni blizu događaj jer im je to dosadno, ili … smisle oni već neku fizički zahtevnu aktivnost za mene.
Neću da lažem, igram se lepo i ja sa njima, smejemo se , srećni smo… Spustim se koji put i ja na klisku, onako…da se podsetim.
Ma…

A kad ulazimo u kuću…to je posebna akcija. Prvo čišćenje snega sa svakog ponaosob, pa izuvanje mokre obuće koja ostavlja bare (koje se moraju očistiti!!!), pa skidanje svakog dela odeće sa oba deteta, jer su sve uspeli da smoče i to dobrano. Pa sledi oblačenje suve i čiste odeće i objašnjavanje da moraju da se obuku iako im je vrućina (crveni su k’o bulke od akcijanja napolju). Onda sledi kuknjava da su gladni kao vukovi, te vola bi pojeli, te dinosaurus bi im dobro leg’o… A kad im daš da jedu oni izmrljave i kažu:“ ne možemo više, spava nam se.“

Dobro, da ne preterujem, pojedem ja ono što su ostavili (a njima uvek dajemo bolje nego sebi,zar ne?) tako da se ovajdim nenadano.

Nije mi teško da za decu učinim ono što ih čini srećnim, ali imaj milosti pahuljo snežna!!!
Kakogod, drago mi je da se ovo čudo otapa, a deca će već naći drugu zanimaciju.

Dobro kapiram kako je biti dete, ali okolina mi ne dozvoljava da se zaboravim da nisam dete.

A deca baš vole kad zaboravim da nisam dete…
Nije loše to ponekad zaboraviti.
Zarad dece.
A i nas, odraslih.