Ја без мене

Да ми је корак био дужи, можда бих стигао…

Да ми је стисак био чвршћи, не бих испустио…

Да ми је глас био јачи, даље би се чуо…

Да сам био мужевнији, можда бих био потребан…

Да сам лагао, можда би било лакше…

Да сам све то урадио, не бих био ја.

А коме требам ја без мене?

Мени не .

Izreka

Ima jedna izreka, za koju nisam siguran da je autentična, ali nekako mi deluje istinita. Ta izreka kaže: ne veruj čoveku koji ti gura ruke u usta. Ne volim zubare još od kada sam gledao film „Maratonac“, sa Dastin Hofmanom u glavnoj ulozi. Ko je gledao taj film razumeće o čemu pričam. A bio sam […]

Posle snega

Znaš one dane kad pada sneg i ne prestaje? Kad je hladno, duva neki vetar koji ti prolazi kroz kožu i ti se sav skupljaš ne bi li se malo zaštitio? E pa…,  i ti dani imaju svoj kraj. Stane vetar, prestane sneg i sačekaš samo da se ulice zasijaju pa možeš lagano opet da […]

Slovima pokušavam…

Slovima pokušavam da naslikam sliku moje čežnje.

Ne ide mi.

Ta čežnja ima ime, ima stas i glas. Taj glas dugo čuo nisam. Taj stas predugo nisam video. A to ime stalno, kao molitvu, spominjem.

Slovima pokušavam da uobličim svoje žudnje.

Ne ide mi.

Te žudnje imaju svoju suštinu, svoju formu i svoje ideje. Te ideje dugo nisam shvatao. Tu formu predugo nisam osetio. A tu suštinu osećam kao  konstantan nedostatak mog života.

Slovima pokušavam da iskažem svoje želje.

Ne ide mi.

Te želje imaju svoje vatre, imaju svoje vetrove i uzdahe. Te uzdahe osećam u svakom trenu. Te vetrove pokušavam da obuzdam da mi ne oduvaju čežnju, žudnju i želju. A te vatre nikada se neće ugasiti jer iz srca izviru. Iskra koja je večna i neugasiva ih potpiruje i ne da im da nestanu. Iskra ljubavi. 

Slovima ću isklesati u duši svoju molitvu. 

Ljubavi: voleo sam, volim i voleću.

Amin.

Vitraž od snova

Pre nekog vremena mi se slomio san.

Ostale samo krhotine.

Jeste. Baš strašno.

MIslim, u tom trenutku, to je bila katastrofa. Jedan jedini san koji sam imao se slomio. Dao sam ga nekom u ruke i ta osoba ga je slomila. Nije namerno, siguran sam. Ali ga je slomila. Moje stanje je tada bilo strahovito užasno. Nisam mogao da verujem šta se dogodilo i nisam znao šta ću. Taj san sam gajio od malena i sad ga, pufff, nema. 

Realno, nisam nikada ni rekao koliko mi je taj san važan, da je jedini, da samo za njega znam… Ako je neko kriv za taj lom, onda krivac nije jedan. A definitivno je deo krivice i na meni. 

Mada, kad sam malo bolje razmislio, taj san je bio prilično krt čim se tako lako slomio. Nisam ga baš odradio kako treba. Možda je i morao da se slomi, ko zna…

Nije sad ni mesto, a i prošlo je vreme za opisivanje mog stanja u tim trenucima. Svakako mi nije bilo lepo. I naravno da su um, srce i dušu okovali crni oblaci. I sve je to normalno.

Ali posle svega, siguran sam u jedno: napraviću opet svoj san. I možda ću ga opet dati u ruke nekome ali ću se postarati da taj san bude jak, čvrst, i sigurno ću objasniti njegovu važnost. Pa ako ga opet neko slomi, neka mu bude…

A deliće onog sna ću umetnuti i u novi. Napraviću vitraž od snova. Biće lepši i jači.

Jer istina je samo jedna: dok ima ljubavi biće i snova.

Drvo

Drvo koje vidim kroz prozor nikada ne ostaje bez lišća.

Čudo jedno.

Ni zimi. Ni kada snegovi napadaju.

Ni kad duvaju jaki vetrovi. Uvek ima nekog lišća na njemu. Nekad je žuto, nekad je zeleno, ali uvek je tu.

I uvek mi daje do znanja da je živo i da se raduje životu. Jer njegove grane se igraju, mašu, uvijaju sa svim tim lišćem na njima. Uvek imaju nekakvu igru da odigraju. I kad izgleda da nema vetra, te grane imaju svoj ples. Kao da tim plesom odaju počast životu i zahvaljuju se. A život mu daruje najbolje od sebe za uzvrat.

Prija mi da gledam u to drvo. Daje mi nadu da život ima svoje tajne koje je teško shvatiti. Tajne koje treba samo prihvatiti i u njima uživati, biti zahvalan i staviti osmeh u srce. 

I sada, dok gledam to drvo koje mi maše svojim žutim lišćem, osećam da se radost ponovo budi u mojim mislima. 

Život je čudo i treba ga voleti i dozvoliti mu da i on voli tebe. 

Поцепана чарапа

Поцепала ми се чарапа. Истрчао палац и вири ли вири. Приметих ја да ме нешто жуља али није ми ни на крај памети било да је чарапа прозевала. Мислим, дешава се то, а зашто ми то није пало на памет немам појма. 

Реално, жао ми је што се то десило. Те чарапе сам баш радо носио. Некако су ми лепо пријањале уз ногу. Волео сам да их обујем, имао сам осећај да су ми таличне мада нисам сујеверан. Нек буде да су ми биле драге, баш драге. 

Сад их гледам и нервирам се. Како, бре, поцепале се? Их… И шта сад? Да их крпим? Па где се у данашнје време крпе чарапе? Мислим, материјал није адекватан за крпљење. Можда материјал и може да истрпи то, али данашња обућа дефинитивно неће то дозволити. Пази сад ситуацју: закрпим чарапу, на палцу остаје шав, обујем ципеле и тај шав притиска палац о унутрашњост ципеле, долази до трења, прави се жуљ и оде маст у пропаст.И тако би било сваки пут.

Има и алтернатива. Променим леву чарапу за десну, онда је шав на малом прсту који се такође струже о ципелу па опет жуљ. Ни ово није решење. Јер ће увек завршити са боловима.

Разглабам овде о поцепаним чарапама а већина, па и ја бих, те чарапе одмах бацили у ђубре. Али ових чарапа више нема у продаји. Нема их ни у производњи више. Стари модел, застарело ткање кажу.

И?

Да их бацим и узмем друге?

Па не бацају ми се. Баш су ми драге.

Онда се жуљај и ућути више! То ја сам себи кажем кад се изнервирам. Нема другог решења буразеру. Или баци или трпи. 

Да… Али ја ипак нешто размишљам, мада то не значи да ћу и да смислим било шта паметно. Али, да претпоставимо да ми је та чарапа веома, веома битна и драга, као што изгледа да јесте, јер ово ми не би ни пало на памет да није, да претпоставимо да постоји још једно решење.

Јесте мало радикално али постоји. И јесте решење. Питање је ко би га прихватио али морате се сложити да се тиме овај проблем може заиста решити.

Ево у чему се састоји то решење.

Имам два стопала и на њима по пет прстију. Палчеви су највећи и дају приличну дозу стабилности при ходу, то је јасно. Али имам их два. Исто као и два мала прста који немају толику улогу при одржавању стабилности. Е, сад, ако бих ја пристао да ампутирам нешто од та два, или палац или мали прст, онда са закрпљеном чарапом више не бих имао проблем жуљања, зар не? Мало би потрајао опоравак, мало би болело али бих и даље имао оно што ме чини срећним и што ми треба да будем у миру сам са собом. Омиљене чарапе. Дао бих десет посто нечега што имам за сто посто нечега што је непоновљиво.и без чега могу да останем заувек.

Делује ми да и математика даје одговор на ову дилему, мада ја свој одговор већ знам.  

Slatko od prošlosti

Okrenem se iza sebe i imam šta da vidim. Red ovoga, pa red onoga, red sreće, red tuge… Ali nekako sam shvatio, prespektiva je ta koja određuje moj odnos prema prošlim danima. Mesto odakle gledam ka tome je uslovljavalo kako je to što je prošlo uticalo na moje sada. I, moram da priznam, nije bilo […]

REVERZIBILNA OSMOZA

Nisam hteo da naslov zvuči mnogo rogobatno pa zato nije ni potpun. Tačan naslov bi bio „Reverzibilna osmoza mene“. E, da. Mene. Prvo, da malo objasnim šta je to reverzibilna osmoza za one koji ne znaju. To je proces prečišćavanja vode pod visokim pritiskom gde se kroz izuzetno sitna saća filtera izdvajaju sve materije koje […]

PAD U VIS

…i tada sam spoznao bol. Pravi bol. Onaj koji te seče čitavom dužinom osećaja. Ne seče popreko. Ne. On ide od početka do kraja, uzduž, da prepolovi osećaj, pa da ga umnoži da bi mogao jače da stegne. Cepa ga kao drva za potpalu… Ostaneš tako sam, sa tom pošasti koja boli, i shvataš šta […]