Orao pao

Izgubiše moji favoriti sinoć. Eagles su očerupani. Što bi rekli u jednom filmu: “ Orao pao, orao pao…“ Bilo je malo nerealno očekivati da će pobediti ali ja sam se nadao i verovao u čudo. Nije se desilo. Bez obzira na to što sam znao kakva su predviđanja, bez obzira na to što sam znao […]

Kolači

„…a ovde imaju tako dobre kolače i torte, da ne veruješ. Tu su pravili neke specijalne torte još onomad, za kralja, imaju neku recepturu koju niko nije iskopirao. Baš su posebni, ali nisu se previše komercijalizovali a i ove neke nove poslastičarnice su ih malo ubile…“

A meni samo vitlaju slike po glavi. Te ovi kolači, te ove torte, te minjoni, te ne znam ni ja šta… Daj, mislim se, ne radi mi to. Ionako sam se jedva skinuo sa slatkiša a sad treba da mislim na njih. 

Ruku na srce, nisam ljubitalj čokoladnih varijanti, što ne znači da u datim trenucima u prošlosti nisam umeo da celu čokoladu slistim u roku od pola minuta. Bilo je takvih situacija. Ja mislim da ih nije bilo mnogo ali to ne znači da sam u pravu. Možda ih je bilo više nego što želim da se sećam. 

Elem, zaista nisam ljubitelj tamnih kolača i torti. Čak nisam ni neki poštovalac voćnih varijanti. Ali zato one sa žutim kremom…mmmmmmmmm!!!!!!!!!!

Princes krofne, krempite, palčinke sa engleskim filom, sve što ima taj žuti prizvuk. Ma to ne opraštam. Neki put mi je bilo i malo neprijatno kad odem negde u goste. Neprijatno jer nisam imao obzira prema ostalima. Ako se nađe neki tekav kolačić, gotovo je. Pikiram ga, i sve ostale njegove vrste, i ne interesuje me niko i ništa drugo. Sve smažem. Posle me bude malo sramota. Ali malo.

Preživi se to. 

Međutim, rešio sam pre nekog vremena da se batalim slatkiša. Pa i ovih žućkastih. Totalna restrikcija. Bez izuzetaka. I nije mi loše išlo, uspevao sam da se klonim tih izazova.

Ali nemoj mi pričati o njima. Mani me priča i slika tih stvorenja. Jer kolači nisu stvari, predmeti, rukotvorine ili šta god… To su stvorenja koja te svojim izgledom i mirisom izazivaju i smeju ti se u lice. Provociraju. Poprilično su koketni, znate… Neki čak i pevaju.

Da,da… Meni su jednom priredili horski nastup. Nije to normalno ponašanje. Stoje tamo u izlogu i pevaju. I kao, niko ih ne čuje. Ja stao i gledam ih. Čujem kako pevaju. Ali niko drugi ne obaća pažnju. Mislim se, stvarno ljudi, svaka vam čast kad tako možete da se pravite ludi na ove divne glasove.

I tako…

Ja ne jedem slatkiše. Prestao sam. Čak i one sa žutim kremom.

Ali bih sad pojeo i ovu kutiju od cipela što ima neku žutu liniju po sredini koliko me izluđuje ova misao o njima.

Eh, Tesla

Pozvao sam je telefonom jende hladne noći sa nadom da ću uspeti da je pridobijem. Razgovor je tekao otprilike ovako: Samo me saslušaj, i reci mi iskreno… Osećaš li zimu koja neumitno dolazi? Da li ti hladni vetrovi polako lede pogled? Imaš li negde zaklon koji će te štititi u noćima kada grane krenu da […]

Salata

Dosta sa priča o tome da su salate u ljudskoj ishrani neophodan sastojak. Moram da se složim sa tim, definitivno. Sveže povrće, koje nije termički obrađeno donosi našem organizmu pregršt minerala, vitamina i ostalih neophodnih gradivnih materija, koje je najbolje unositi konzumiranjem prirodnim putem a ne u obliku dodataka ishrani. Ne kažem da su ti […]

Tra-la-la…

Mogućnosti pristupa rešavnju društvenih problema su direktno povezane sa resursima koji istraživačima društvenih fenomena stoje na raspolaganju u datom trenutku. Višeznačnost međuljudskih odnosa, kao i njihova kompleksna individuacija koja ne može biti zanemarena, iako sama činjenica da se nalaze u društvu koje podrazumeva uticaj drugih na procese te individuacije, te se kao takva ne može […]

…данас

Видео сам је…данас.
Иако сам сматрао да ће то бити обичан сусрет, скаменио сам се. Од титраја, негде унутра…
Прелепа је… У ствари, не могу баш да опишем њен изглед али могу тај поглед и осмех.
Поглед који ме увлачи у њен живот, као вихорни ветрови који имају снагу хиљада прошлих светова, као незнана морска дна која чекајући своје лађе чежњиво милују таласе …
Поглед који ме прободе увек на другом месту. Никада тамо где га очекујем и где се браним. Такав поглед.
И осмех, осмех који као да хоће да побегне са њеног лица и нежно ме загрли, па се ја, онако неприметно, нагињем напред и само што не паднем.
Осмех који не говори али ме обухвати целог и прекрије некаквим нечујним речима да их сви људи на једном осредњем, густо насељеном, континенту, не би стигли изговорити за читава три живота.
А речи лепе,…дивне,…нежне.
Видео сам је данас…
И не знам када ћу поново.

Mladen Hinić

Nedočekivo

Šta da kažem…  Propast, nemam tačnije objašnjenje.
Ništa nisam očekivao od drugih; od sebe jesam. Razumno bi bilo da sam do sada nešto naučio o životu, o ljudima, o odnosima… Izgleda da nisam.
Neprijatno sam se iznenadio spoznajom da nemam kontrolu nad sopstvenim željama, maštanjima i njihovim odnosima prema realnom životu. Da se razumemo – ništa nisam  priželjkivao, samo sam iznenađen činjenicom da uprkos nedostatku želja, ipak upliva u moje biće neka vrsta povređenosti zbog gubitka nečega čemu se nisam ni nadao. Nisam pokušao da dođem do toga, a opet sam ga izgubio bez borbe. To mi je zasmetalo. Da sam barem probao da na konkretan način dođem do toga,  pa ‘ajde. Ali nisam.
Nemam šta pametno da kažem ni sebi ni drugima.
Očigledno, ovde pamet ne provejava.
Nisam se promenio još uvek.
Čekam nedočekivo.

Mladen Hinić

Сан

Сањао сам. Али не сећам се шта. Не знам да ли ми је криво због тога. Можда би требало да буде…
Сећам се да је било лепо… Тамо, у том сну. Некако…као да је све било у реду, као да сам свему могао да нађем меру.
Зашто само у сновима могу да одрадим све баш онако како желим и да то донесе прави резултат. Знам, рећи ће многи, јер о томе можеш само да сањаш, шмекеру. Ниси ти тај калибар…
Нећу да полемишем око тога,  ствар је перспективе. Али остаје чињеница да у сновима могу да превазиђем стид и страх који ми је често верни пратилац на јави.
Ако сада тај стид и страх поистоветим са друштвеним нормама и Фројдовим Супер Егом, онда ћу неизоставно приметити јак утицај околине на моје схватање односа и принципа у животу.
Ако је тај утицај толико снажан и дубоко имплементиран у моје постојање, како то да га у сновима нема?  Где нестаде несретник?  Па не може то час да буде а час не буде ту. Има ту још нечега.
Да ли сам ја нека врста подвојене личности? Имам ли госте у глави? 
Не бих рекао.
Пре бих заговарао тезу да се наметнути принципи прилагођавања друштвеним нормама косе са потенцијалима исконске хуманости, под којом овде сматрам интелектуално-емоционални потенцијал који особа има а који није у колизији са свеукупном друштвеном
праксом у датом тренутку.
Удавих вас, јел да?
Шта ћу, мора неки пут и то.
Да упростим: чини ми се да у сну могу да превазиђем све могуће приговоре на моја дела, док на јави имам кочиони механизам који ме у томе спречава. Можда то није лоше а можда и јесте.
Да снови остану снови, недостижни и вредни.

Mladen Hinić

Moglo je…

Moglo je biti… Ali neće. Nije mu vreme a ni zgoda. Ne njemu, nego tome. Onom nečemu o čemu sam…pa, da kažem, maštavao.
Nisam baš maštao jer bi to u ovom slučaju bilo shvaćeno kao relativno zaokružen proces, sa idejom, konceptom i kakvim takvim rezultatom kao konačnim ishodom.
Maštavao sam u smislu iščekivanja beskrajne palete reakcija koje su mogle biti ispoljene i za koje nisam bio nespreman. Maštavao sam u smislu da dozvoljavam realnosti da mi donese svakojake plodove zbilje, koji mi možda i ne prijaju, ali ih rado uzimam jer su vredni. Maštavao sam jer je to uzbudljivije od maštanja, a i zgoda je bila dostojna tog poteza.
Možda je proces zrenja želje za tim nečim bio malko ubrzan pa su mi reakcije bile neadekvatne. Možda je sila protiv koje sam išao bila mudrija u čekanju od mene. Nije čekala nego me smlatila istog časa kad me je spazila.
Mnogo je možda a nijedno radosno.
Nije se dalo. I to je to.
Ali videćemo…

Mladen Hinić

Reka

Gledam reku. Nije čista. Ali nisam ni ja, pa mislim, ima neke sličnosti. Ali, odlika reke je da ona teče, neprestano se kreće i menja se, nikada nije ista. A ja umem da budem veoma trom i nepokretan, nepromenljiv… Znači, nismo baš slični…
Za mene je reka uvek bila ista. To je reka. Nema tu šta da se menja mnogo. Možda količina vode koja protiče i malo šta još. Ali sad nešto mislim, ona se, u stvari , stalno menja, a opet deluje kao da je nepromenljiva . Meni deluje ista, ali ljudima koji su u stalnom kontaktu sa njom sigurno nije ista. Oni prepoznaju sve njene promene, sve njene ćudi, raspoloženja i neraspoloženja…
Lepa je reka. Deluje pitoma, ali znam da ume da bude veoma surova ako je shvatiš olako. Da li mogu nešto da naučim od nje? Sigurno mogu, samo ako imam dovoljno pameti da prepoznam suštinu njenog smisla. Za sada sam prepoznao da je kretanje život, da je promena neizbežna ukoliko želiš da traješ i da pojava nije uvek glavna odlika nečega ili nekoga.
Ono što se vidi spolja ne odslikava ono što je unutra. A da bih znao šta je unutra moraću da zaronim i prihvatim sve ono što neko ili nešto jeste. I da istrpim i izdržim… Ako stvarno želim da saznam suštinu toga.
Čoveče…!
Znači, ništa nema bez truda.
Stalno neka borba….

Mladen Hinić